Serbian English French German Italian Portuguese Russian Spanish
Zadužbina ''Momčilo Momo Kapor'' u Nevesinju VIDEO

Zadužbina ''Momčilo Momo Kapor'' u Nevesinju VIDEO

NEVESINJE: U Galeriji je sinoć  otvorena je izložba slika i crteža iz Zadužbine ''Momčila Moma Kapora''. Pogledajte video-reportažu na našem sajtu.

Nevesinjske kiše VIDEO

Nevesinjske kiše VIDEO

NEVESINJE: Prvog dana jeseni, Nevesinje je zahvatilo veliko nevrijeme sa pljuskovima. Pogledajte kratak video zapis!

Održana 19. redovna sjednica SO Nevesinje AUDIO

Održana 19. redovna sjednica SO Nevesinje AUDIO

NEVESINJE: Na 19. redovnoj sjednici SO Nevesinje odbornici su raspravljali o izvršenju budžeta u prvom polugodištu 2014. godine, o radu inspekcijskih službi, radu Opšte bolnice u Nevesinju....

Oglasi

Četiri najlepše igre ili ŠK ''Vladimir Dabarčić''

Vlado Dabari_sa_mladim_ahistima

NEVESINJE: - Vala mi je dosta ovog tvog sećanja na Nevesinje. Umeš li ti čoveče da pišeš o nečem drugom? – napisa mi drugarica sinoć na četu.

- Ne znam, nisam probao.
- Ispada, samo si ti imao detinjstvo i da je to tvoje Nevesinje centar sveta.
- Pa zar nije?
- Marš!


- Neki dan mi je Ljiljica dala najlepši kompliment, za ovo moje pisanje.
- Kakav?
- Kada je pročitala „Svi putevi vode za Rim ili...“ rekla mi je da sada, nekako voli Nevesinje, mada nikad nije bila u njemu, a sada bi rado otišla i ići će krajem juna, i da mi je priča lepa, nekako, univerzalno lična!
- Blago tebi, šta tebe sve čini srećnim!
- Znam da mi je blago, mene Nevesinje stvarno čini srećnim!
- Šta da ti kažem, onda mi opet piši o Nevesinju, samo da znaš i ja krajem juna idem u to Nevesinje.
- Neću, sada ću ti napisati, po meni, o četiri najlepše igre.
- Hajde.
- Ali, ne zmeri, ako i tu, opet, negde uglavim Nevesinje.
- Dobro, dobro, samo piši, valjda će, sem mene, i to neko da pročita. :-R
- Sad, ti m`rš.
- Ćao. Čitam ti sutra na profilu „Četiri najlepše igre“. ;-)
Osvrćući se oko sebe, plivajući po svojim sećanjima, shvatio sam da su mi posebno drage, sledeće, igre: fudbal, šah, tango i snuker bilijar.
Fudbal se može igrati u raznim kombinacijama. Veliki, sa po 11 igrača u timu, mali u varijantama 4+1 ili 5+1, ali kada vas nema dovoljno, onda se može igrati sa jednim golom, jednim golmanom, a u polju vas može da bude 2, 4 ili 6. Ta varijanta se zove Viktorija i ona je u mom odrastanju često bila zastupljena. No, kada nemate baš nikog da igrate, onda to možete da radite i sami. Tako sam ja, kao jako mali, iza zgrade gde sam stanovao, vrlo često, igrao fudbal sam protiv sebe?!!! Četiri kamena su simulirali golove, a ja sam gurao loptu, gumenu, sa slikama zvedinih tadašnjih fudbalera (Pižon, Keri, Filipović...)(kupila mi je ujna Milka) od gola do gola, pa nazad. Naravno, tu svoju igru sam oplemenjivao i komentarisanjem, glumeći Vladanka Stojakovića, Marka Markovića, Ivu Tomića, Mladena Delića, koga sam, par godina kasnije, na jednom pismenom zadatku kod nastavnice Silve i opisao, i ostale komentatore koji su nam čari i lepotu fudbalske igre donosili sa malih radiotranizstora, nedeljom, kroz emisiju „Vreme sporta i razonode“. Posle smo, te njihove radijske bajke, gledali u izveštajima sa utakmica u Sportskom pregledu. Verovatno, od tada, potiče moja potreba o stalnom pričanju ili pisanju, čak i kada me niko ništa i ne pita. Ipak, nikad ozbiljno nisam trenirao fudbal. Kao mali shavtio sam da moji fudbalski dometi neće biti veliki. Sećam se da mi je jednom prišao Nikola Aleksić, na betonskom igralištu iza škole i reko:“Vidi onog malog crnog sa loptom. Ja ovakvog igrača još nisam vidio. On će biti čudo!“ Igrali su, tog momenta, učenici Staninog i Milojkinog odeljenja.

Dragan Pain

Taj mali se zvao Predrag Dragan Pažin. Vreme je pokazalo da je učitelj Aleksić bio 100% u pravu. Paža je napravio ozbiljnu fudbalsku karijeru. Par treninga kod Arslana, još dva-tri kod Mirka Avrama, i dve-tri odigrane utakmice u podmlatku Veleža, dok nas je trenirao Zdravko Aleksić, celokupna su moja karijera. Ali sam, zato, svaki dan igrao mali fudbal iza škole, neobavezno, na betonskom, ali i alternativnim igralištima oko škole. Bili su popularni turniri mahala, gde su prvi ulozi po ekipi iznosili dve hiljade starih dinara. To je ona ljubičasta novčanica, sa brodom, ako ste, slučajno, zaboravili kako je izgledala. Celokupni nagradni fond je bio toliki, ako je turnir masovnog odziva, da se mogla kupiti dobra gumena lopta (narandžasta, marka Finta). Ali se igralo. Ma, više nekako za svoju dušu, nego za pare. Čuo sam, da se ovih dana sakuplja građa o istoriji fudbala u Nevesinju, o „Ustašu“ prvom zvaničnom klubu iz koga se kasnije izrodio FK „Velež“ Nevesinje. Ma ko god da pisao tu knjigu, siguran sam da će tu najviše prostora dobiti Arslan Derviškadić. I potpuno zasluženo. Ne znam da je neko ostavio dublji trag, u igri zvanoj fudbal, u Nevesinju, od njega.
gumena lopta

Da vučem poteze, u šahu, naučio sam pre polaska u školu. U toj misiji su učestvovale tatine kolege s posla, kapetani Ilija i Zvonko. Početkom drugog osnovne, dovede me tata u zgradu Gimnazije, u učionicu koja se videla sa našeg balkona, da počnem učiti ozbiljno šah od profesora Vlada Dabarčića. Postavi me Vlado da igram protiv Gorana Vukosava, koji me, naravno, lagano pobedi, a profesor kaže da je još rano za mene. I tako sam zaboravio na šah, sve do polaska u sedmi razred. Na trgu sretnem Ćinu Radulovića koji mi predloži da idemo igrati šah.
- Gdje?
- U hotel.
Hotel je tada za mene izgledao kao neosvojivo carstvo. Najviše sam mu se mogao primaći na terasi, kao član hora i orkestra, povodom dolaska Brozove štafete. Tih priredbi se sigurno svi sećate, Graha na gitari, Beća na harmonici i Miruke za bubnjevima, Đura muzičara i školskog programa, Kike kao recitatora... Događaj je bila ta štafeta. Ulazak u hotel za decu je bio zabranjen, što je i normalno. Čak je Ramiz Ništović branio i srednjoškolcima da ulaze, sve dok ne napune 18 godina. No, ubedi Ćina mene da uđemo u šah klub, koji je bio na spratu, u malom salonu. Odigramo dve partije, nekako ga dobijem, priđe Vlado nama i pita za rezultat. Mi mu rekosmo, a on meni reče bravo i predloži da odigramo jednu partiju: 1.e-4:e-5 ; 2. Sf3:d6! Kada sam odigrao ovaj drugi potez, kao crni, on mi reče da u šahu postoje pravila otvaranja, da lepo sutra kupim jednu svesku kod Vide u Robnoj kući i dođem u 4 sata, a da će me on naučiti sva otvaranja u šahu, i kako se igraju, ali i kako se partije zapisuju. Tako je počelo druženje, učenje i prijateljstvo velikog Vladimira Dabarčića i mene. Ubrzo smo dobili prostorije za klub, u kuli Doma JNA (u njemu su mi se stvarno dogodile mnoge lepe stvari, ali vam neke od njih nikad neću opisati), ali i organizaciju omladinskog prvenstva Jugoslavije (1985). Zasluge za dobru finansijsku organizaciju tog takmičenja, kako mi je profesor pričao, pripadale su Mirsadu Štukanu, tadašnjem visokom partijskom funkcioneru. Mada, sve one druge, organizacione aktivnosti, pripadale su celom Nevesinju sa Vladimirom Dabarčićem na čelu. Bilten za prvenstvo je uređivao Boro Janjić, mi deca smo vukli poteze na demonstacionim pločama. Turnir se igrao u maloj sali opštine. Na turniru su učestvovali, kasnije će se ispostaviti, veliki igrači Alisa Marić, Zlatko Ilinčić, Nebojša Nikolić, Dragan Kosić, Aljoša Grosar, Siniša Dražić, Sanja Jovanović (danas su svi sa titulama velemajstora). To je bio najjače ali i najbolje organizovano prvenstvo, u tom uzrastu, u Jugoslaviji. Posle prvenstva Klub je počeo da živi svojim životom. Turniri, ekipna i pojedinačna prvenstva, radosti igre. Sećam se, da mi je bila posebna čast, kada mi Ljubiša Koraček ili Zdravko Aleksić dozvole da igram protiv njih. Od tada volim da igram šah samo sa boljim od sebe, tada se najbolje uči, i igra dobija smisao. U omladinskoj konkurenciji bolji od drugih bili su Valentino Koraček i Miki Govedarica, posle su stigli Dragomir Grahovac i Boris Perišić, a kod devojaka Zorica Laketa, a kasnije i Kapor, možda Zorica (zaboravio sam joj ime), Džonijeva kćerka i naravno, najbolja među devojkama, Tanja Bratić. Mnogo nas je prošlo kroz klub. Sećam se Raja Vujadinovića, Pera Radića, Tone Zubca, braće Bratića, Savića, mnogih profesora. Recimo, nije mi bilo jasno zašto Luka Radojičić (Jojin tata) nikad ne igra partije, a kad profesor Vlado postavi na ploču neki šahovski problem, uvek ga prvo Luka reši!!! Klub nam je bio mesto za izlazak. Zahvaljujući profesoru Vladu, zavoleo sam Rusiju (SSSR), navijali smo za Karpova u istorijskom meču protiv Kasparova. Ta, moja ljubav ka Rusiji se nastavila i kasnije, kada sam otkrio Dostojevskog, Tarkovskog i Mihalkova. Jednog dana profesor Vlado je došao posebno srećan u klub:“ Slobodane, ovo je sjajno. (U to vreme mi je nekako radosno izgovarao puno ime iako sam za većinu bio mali Bobo)! Sinoć sam bio na proslavi godišnjici mature jedne moje generacije. Zamisli, bio Miki Jevremović. Otkazan mu koncert, pa ga moji đaci pozvali na proslavu. Čim sam ga vidio ja njemu dobarveče Miki e-4, on meni c-5 (sicilijanka), i na slijepo odigrasmo 20-tak poteza, ali baš onu partju što je Miki odigrao sa Tigranom Petrosjanom, kada je remizirao. Miki se oduševio, a još kada je vidio kakav sam rezbareni šah dobio, reče mi na kraju da nijedan koncert mu ne može nadomjestiti ovu radost što je doživio u Nevesinju, na ovoj maturi!“(Mislim da je bilo reč o odeljenju Laza Kilibarde!) I dalje pratim šah, kao posmatrač, i srećan sam što nakon 5-6 poteza znam o kom je otvaranju reč, a sve to sam naučio od profesora Vladimira Dabarčića. Voleo bih da danas u Nevesinju postoji šahovski klub koji nosi njegovo ime. Ipak, istorija ne počinje od nas. Ako sve svetle trenutke i ličnosti zaboravimo, bojim se da ćemo živeti u velikom mraku. Hvala ti profesore Dabarčić na svim prelepim trenucima druženja!
tango

Tango je ples ili igra koju najviše volim. Nažalost, nikada je nisam uspeo naučit, ali sam, uz pomoć mašte i fejsbuka, uspeo da otplešem jedan ples kao priču na mom fejsbuk profilu, pa neka bude to dovoljan opis tužne misli koja se pleše, a zove se tango!
Poslednja igra koju sam izdvojio je snuker bilijar. Vrhunski igrači te igre, kao što su Roni O`Saliven, Džon Higins, Džad Tramp, Nil Robertson i Mark Vilijams, doveli su je do umetnosti. Igra u kojoj su proračun, jačina, tehnika i koncentracija povezani u udarac, igra u kojoj vas i najmanja greška vodi u gubitak frejma. No, Nevesinje nikad nije imalo takvu vrstu bilijara, ali jeste „Osmicu“.

bilijar

Ne znam da li je to bio prvi, ali verovatno jeste poslednji nevesinjski klub za zabavu u kome je bilo nekoliko flipera i dva bilijar stola. On se nalazio u zgradi ŠUP-a. Par godina pre nego je otvoren salon za zabavu, u tu zgradu sam prvi put ušao sa Zoranom Koprivicom. Doneli smo neke čepove, koje nam je dao Čolo iz hotela, i dali ih Pipi Vasiljeviću i Voju Kašikoviću koji su pravili neke rese za DISKO! Glavni fliperi su nam bili Kiss i Fleš Gordon, na kome sam posebno voleo igrati. Salon je držao Dragan iz Zapadne Hercegovine. Najduže je u salonu radila Sanja Žerajić. Druženje sa njom, koje je tu nastalo, prenelo se i kada sam otišao u vojsku. Redovno mi je slala tzv. „voz pisma“ pisana na kafanskim blokovima za izdavanje računa. I to obično 2-3 u paru, pa je bila prava umetnost, sve te papire, kao slagalicu, složiti u pismo sa redom, odnosno smislom. Sva pisma iz vojske i dan danas čuvam. Sada bilijar igram pristojno, naravno „osmicu“ i uživam gledajući na Evrosportu snuker bilijar, jednu, za mene, od četiri najlepše igre.
I eto, stigoh do kraja opisa, ove, meni važne četiri igre. Danas u Kraljevu izmišljam petu igru u čijem stvaranju mi pomažu Bilja, Marta, Marija, Aleksandra i Dejan (dobitnik nagrade "Meša Selimović" za 2011.). Ko zna, možda, jednog dana, i tu igru opišem?!

Slobodan Bobo Kaličanin

Share Short

Krug VH

Svi putevi vode za Rim ili još malo sećanja na Nevesinje

Svi putevi vode za Rim ili još malo sećanja na Nevesinje

NEVESINJE: Šta mislite, da li je moguće napisati sećanja u kome se spominju Tito i Neron, Brus Li i Čak Noris, kinoaparater Alija i Marićuša, Zdravko Čolić i ja, a da sve to bude pomalo povezano? Nije? Jeste! Budite hrabri i zaplovite sa mojim sećanjima.

Nevesinjsko ljudovanje

Nevesinjsko ljudovanje

NEVESINJE: U Trebinju ne mudruj, U Ljubinju ne trguj, u Bileći se ne junači, a u Nevesinju ne ljuduj, jer ćeš svugde da izgubiš. Ovako pričaju meštani Kifinog Sela, naseobine koja je, nekad davno, bila „centar nevesinjskog vilajeta”.

VH Televizija

Diskusije (Forum)

Najnovije informacije sa Forum Virtualne Hercegovine
  • Privatizacija Elektroprivrede RS na mala vrata
    ''Republika Srpska od ruske Sberbanke traži kredit od 270 miliona evra, kako bi u narednom periodu pokrila budžetski deficit i mogla da izmiruje obaveze. Rusi su spremni da daju taj kredit, ali pod veoma strogim uslovima. Oni traže visokokvalitetan kol...
  • Fabrika peleta-Da li nas isto čeka i u Nevesinju?
    U Nevesinju se pravi fabrika peleta i to u centru grada, već su počele primjedbe građana o ekološkim problemima koji mogu da nastanu njenim otvaranjem. Evo kako su na sličan problem reagovali u Srebrenici...

    ''U Fabrici za proizvodnju peleta u Zelenom ...
  • Odg: Hercegovački humor
    Discipline na hercegovačkoj olimpijadi:

    – DIZANJE kredita
    – PLIVANJE u dugovima
    – PRESKAKANJE poreza
    -  TRKA za žirantima
  • Hercegovački humor
    U Novom Sadu je provedena anketa na pitanje treba li otjerati Hercegovce iz grada.

    Rezultati ankete: "treba" – 10%, "neka ih, bolan!" – 90%.

    Šeta Hercegovac ulicom i ispadne mu 0,50 KM u šaht. Pomisli:
    "Vala mi se ne isplati silaziti."

    Uze iz džepa ...
  • Odg: Za ozbiljna vremena ozbiljne teme: Biološki opstanak!
    Poštovani, Ozbiljna vremena- ozbiljne teme je pravi naslov za ono što želim reći.
    Dodjoh do pisma mog prijatelja, nevesinjca, čestitog čovjeka Momčila Fržovića.
    Nemam običaj čitati tudja pisma, ali za ovo sam dobila dozvolu, kako za čitanje tako i za ...