SAMO KAMEN IZ NEVESINJA JE DOBAR ZA BACANJE Дуг је пут прешао раштан, тај незаменљиви рођак купуса и повод да се Гајдобра једном годишње нађе на мапи војвођанских манифестација.
Из родног му медитеранског залеђа и обале донели су га после рата досељеници из Херцеговине, где је, поред Далмације, успешно хранио генерације, кад припрети глад. Од 2007. у Гајдобри се на Петровдан, сеоску славу, окупе највећи мајстори кувања раштана, па уз дружење, песму и игру одмере снаге поред казана, а све уз биљку која “расте у камену”.
Наше незнање елиминисао је Ненад Пјанић из екипе “Лазин трг”, који нам објашњава да се специјалитет од ове двогодишње биљке прави од пет састојака: воде, кромпира, соли, меса и, наравно, раштана. Некада су у Херецеговини, по правилу, као додатак да се замрси, коришћене говедина и овчетина, међутим, с новим територијама иду и нови обичаји, па је у Војводини равној у игру ушла свињетина или комбинација наречених. Кување дуго три-четири сата, а све по јулској жеги, најбоље се подноси уз витамине из флаше (нарочито онај пивски Б), или друго освежење. Неки су се опредељивали и за жестоке малингане. Као за инат, раштан је обично на трпезама у хладним месецима, веле да је најбољи током мраза, но када га свака гајдобранска душа има у башти, није проблем ни лети показати чари локалног деликатеса с историјском патином. Тајна кувања, осим квалитета састојака, лежи у њиховој правој мери и темпирању ватре, како јело не би било превише суво, масно, сирово или прекувано.
Сазнајемо да идеја о Раштанијади потиче из главе Владимира Шушића, човека који је после нашег дивана с Ненадом обрадовао пред камерама колега фанове и другаре из вишеструко награђиване певачке групе “Звуци с камена”. Бивше “Гајдобранске летње игре” прерасле су у “Петровданске свечаности”, а од пет екипа из 2007. такмичење у кувању раштана порасло је на 17 тимова, колико се прекјуче скупило крај ватри. Није то најбоље што Гајдобра може, лане их је било готово двоструко више. Да ли криза или котизација од 2.000 динара по тиму, тек, ове године кувари су били нешто стидљивији. Редовно се овде окупе екипе из Силбаша, Новог Сада, Бачке Паланке, Требиња и други мајстори с територије која се данас политички коректно зове регион. Већ два дана раније у госте је земљацима дошло око 300 завичајаца из околине, БиХ и Хрватске, а све због Петроводана, јакако.
Док смо се купали у диму и зноју, усмерили смо пажњу на момке који су одмерили снаге у дисциплини бацања камена с рамена. Комад тежак 7,3 килограма, мада се неки куну да има преко десет, донесен је из Невесиња, тек да не буде забуне. Комбинацијом снаге и технике, после две серије и финала ловор је однео Ристо Вујадиновић, звани Стрико, а остали имају годину дана да вежбају и доведу се у ред. Лети камење и преко осам метара, изгледа да је раштан здраво добар. Пошто се уз гусларе, а свирао нико други до чича Добривоје, фолклораше и храну најбоље ужива црвених дланова, на сцену су ступили потезачи конопца, друге, традиционалне спортске дисциплине Раштанијаде.
Вече је одмакло, казани се хладили, што нас доводи до победника ове необичне дисиплине. Злато су однели момци из домаћег тима “Галерија”, други је “Вележ”, комшије наравно, док се бронзом имају задовољити “Драгачи” из Силбаша. У ресторану “Липа” имали су после довољно времена и прилике да уговоре нови мегдан догодине, исправе грешке и уживају у сласти победе. О раштану да не говоримо...
Dnevnik 20.07.2010
|
